Sta je zapravo stres?

STRES

Pise Prof. dr Darko Stankovic

Stres je od suštinskog značaja za život . Mi bi bili mrtvi bez njega . Ali , previše stresa može dovesti i do same smrti . Vodeći dobar život je ljudski cilj od samog početka civilizacije , postizanjem ravnoteže između ove dve sile .
Ali , šta je zapravo stres ?

Stres se karakterizuje kao deo ogromnih osećanja nedostatka kontrole nad našom sredinom i nemogućnost da se stvari promene.Stres je sveprisutan , uporan i podmukao , jer on potiče iz naše psihe, tj. pretnja dolazi iz naše psihe , a ne sa spoljašnog sveta .

Širom sveta , u poslednjih 20 godina bile su pune promena i neizvesnosti . Naši umovi evoluirali su u okruženju naših predaka koji nisu imali pritisak , buku i brzinu ovog elektronskog doba . Mi smo stalno bombardovani informacijama i naš mozak često ne može da se nosi sa svim tim . Moramo da svesno dobijemo na vremenu da se suprotstavimo ovoj mega stimulaciji , ali vrlo malo nas može to i da uradi .
      Povećanje poremećaja stresa i oboljenja je alarmantna . Kompjuterizacija je zabola mnogo radnika ispred ekrana na duži vremenski period , ali ljudsko telo nije dizajnirano za duže sedenje . Mi doživljavamo maksimalnu stimulaciju od najmanje napora i to utiče na disanje.

Međutim, da li je stres kriv za naše reakcije?

Mnogi pokušavaju da odgovornost za svoje neuspehe,kao i za svoje karakterne mane prebace na uticaj spoljnih faktora. Ljudi uglavnom optužuju neprijatne okolnosti da su one izvor njihove nesreće, optužuju stresne situacije kao krivce za svoje stresne reakcije i probleme koji su nastali njihovim psihofizičkim reakcijama na stres.Ljudi takođe nisu u stanju da trpe neprijatna osećanja iako su ta osećanja adekvatna životnoj realnosti. Oni prirodno osećaju tugu kada su svedoci gubitka, ali su uvereni da sa svojom brigom i svojim depresivnom reakcijom ne mogu da se izbore. Oni prirodno osećaju gnev zbog nepravde koja ih snalazi, ali tvrde da svojoj gnevljivosti i mržnji nisu u stanju da se odupru. Oni prirodno osećaju strah zbog neizvesnosti situacije u kojoj se nalaze, ali im se čini da sa svojom uznemirenošću, anksioznošću i često paranoidnim strahovima ne mogu da izađu na kraj.

Prirodno je da osećamo radost kada smo svedoci nečeg dobrog, lepog, ispravnog, itd. Kada su okolnosti  takve da za nas predstavljaju  opasnost, realno je da tada  osećamo strah. Kada smo svedoci nepravde, adekvatno stvarnosti je da osećamo gnev. Kada smo svedoci nevolje i gubitka prirodno je da osećamo tugu.

Osećanja treba da budu adekvatna stvarnosti,i ona sama ne mogu da snose odgovornost za našu stresnu reakciju. Problem stresne reakcije nije u našim prijatnim ili neprijatnim osećanjima, već u karakteru motiva kojima na stres odgovaramo (u pobudama našeg srca). A ti motivi  stoje do našeg htenja (izbora). Nezrela (stresna) reakcija na stresne okolnosti pojavljuje se upravo onda kada svoju volju pokoravamo destruktivnim motivima svoje prirode, a ne onim motivima koji su zaista svrhoviti našem dobru.

To se dešava onda kada prema izvoru naše radosti reagujemo sebičnošću umesto zahvalnošću, kada u opasnosti reagujemo kukavičlukom umesto hrabrošću, kada na nepravdu reagujemo mržnjom umesto krotošću, kada na nevolju reagujemo brigom umesto starateljstvom.

Zapazimo da okolnosti deluju isključivo na karakter naših osećanja, ali ne i na karakter naših motiva. Kako na iste okolnosti, na istu predstavu o stvarnosti u našem umu,i na ista osećanja možemo da reagujemo sasvim uprotnim motivima (zahvalnost umesto sebičnosti, hrabrost umesto kukavičluka, krotost umesto mržnje,...), otpada besmisleni izgovor da su za nerazumno (zlo) ponašanje ljudi krive određene životne (ne)prilike. Šema zrele i nezrele reakcije na životna iskušenja pokazuje da motivi (pobude) kojima odgovaramo na naša osećanja, zavise isključivo od našeg htenja, a ne od samih okolnosti.

Međutim, ovakve nezrele reakcije na stres, podstiču niz bioloskih problema, takođe.

Na primer, Autonomni nervni sistem , koji brine o nevoljnim telesnim funkcijama u organizmu ( na primer , rad srca , krvni pritisak i varenje ) , je takođe poremećen na neki način . Ovaj sistem je podeljen na dva dela : simpatički nervni sistem , koja reguliše dejstvovanje organizma " Ustani i kreni" , i parasimpatičkog koji je odgovoran za odmor , oporavak i smirenosti .

Takođe, zbog nepravilnog  (više nego što je organizmu potrebno) disanja niski nivo ugljen - dioksida podstiče simpatički nervni sistem preko parasimpatičkog , stavljajući telo na stalnu pripravnost.

Mišićne ćelije postaju nervozne , a glatki mišići naših krvnih sudova , disajni putevi i zategnuti stomak se stežu kao odgovor na nedostatak ugljen - dioksida . Postoji povećano oslobađanje histamina , što otežava alergijske reakcije . Srce počinje da lupa i čovek koji,zbog prekomernog disanja na usta (gornjim delom plućima) može osećati paniku zbog stresne situacije, uz lupanje srca i osećati da vapi za vazduhom – hiperventilacioni sindrom.

Dakle,kako je čovek razumno i odgovorno biće, nameće nam se pitanje kakva je funkcija našeg razuma i naše savesti u susretu sa prethodno pomenutim iracionalnim reakcijama na stres? 

Razum nas čuva od destruktivnih motiva, raskrinkavajući njihov besmisao, dok nas savest čini odgovornima da se svojom voljom odupremo tim motivima, proglašavajući ih moralno lošim motivima. Zrela reakcija na iskušenje zahteva upotrebu razuma i savesnu odgovornost naše volje.

Darko Stankovic, profesor terapije I teorije stresa na Akademiji za estetiku i kozmetologiju