Žena mirise i losione kupuje s preljubom na umu“, pisaće
rimski pesnik Juvenal. A uvek trezveni Seneka sklonost Rimljanki da se doteruju
i šminkaju vidi kao znak moralnog propadanja imperije. Rimljanke se ovim
povodom nisu oglašavale ali da nisu mnogo marile za ove filozofske opomene da
se zaključiti na osnovu jednog člana čuvenog rimskog zakona Lex Oppia iz 189.
godine p.n.e. koji pokušava da ograniči uvoz skupe kozmetike, pre svega iz
dalekoistočnih krajeva. Potražnja za ovom robom bila je tolika da je ozbiljno
ugrožavala rimske državne finansije.
Rimljani su nekako još i odobravali „očuvanje lepote“ ali
njeno isticanje tumačili su kao znak labavog morala. Jaku šminku nosili su
glumci i prostitutke. Tradicija šminkanja muških glumaca koji su u svojim
nastupima često ismevali državne dostojanstvenike protegla se do modernih drag
queen-ova i njihovih kabaretskih nastupa u kojima se uz autoironičan otklon,
ismeva sve što je društveno prihvatljivo i politički korektno.
Imućne Rimljanke su među kućnim robljem držale i cosmetae,
robinje posebno vešte u šminkanju, pravljenju frizura i ukrašavanju. Ima neke
poetike u činjenici da reč kozmetika i svemir imaju isti koren u starogrčkoj
reči kosmos sa dvostrukim značenjem reda i ukrašavanja.
Definitivna pobeda hrišćanstva označila je kraj paganskom
imanentnom pristupu životu i njegovim užicima koji gode telu i oku.
Razmetljivost i nesputanost starog sveta je pod pritiskom novog morala
zakamuflirana u skromnost i čestitost koja je polazila od pretpostavke da je
sami Tvorac najveći make up umetnik, gle ironije, kosmosa, te da bi svaka
naknadna intervencija na njegovom delu predstavljala težak oblik blasfemije.
Ipak … strah od smrti slabiji je od ljudske taštine. Gospe trubadura
izbleđivale su svoja lica da bi delovale još smernije i otmenije, dovodeći
često u opasnost i sopstveno zdravlje. Da bi izgledale što belje utrljavale su
u lice olovno belilo, inače otrovno, ili bi čak puštale da im istekne nešto
krvi. Srednjevekovni doprinos kozmetici je, u poređenju sa antičkim i potonjim
renesansnim, dosta skroman. Glavna tekovina je otkriće parfema, poznat doduše
grčko-rimskoj antici ali potonuo u zaborav, koji su iz Vizantije i sa Bliskog
istoka u Evropu doneli krstaši. Proćiće vremena dok on ne postane ono što je
danas – poslednji dodir sofisticiranosti koji upotpunjuje prezentaciju vaše
ličnosti drugima. U ono vreme Evropljanima je služio za zabarušivanje posledica
loših higijenskih navika.
Običaj izbeljivanja kože je, inače, jedan od najupornijih
običaja kozmetičke istorije. Smatralo se naime da je bela, zapravo što belja
koža, znak visokog roda i bogatstva, a osunčana koža niskog roda i siromaštva.
Logika je krajnje jednostavna – bogataši i aristokrate nisu radili teške
poljske radove. Bela koža za njih je bila statusni simbol. Na ovoj se modi
posebno insistiralo u renesansi o čemu svedoči i Leonardova slika firentinske
aristokratkinje Đinevre de Benči na kojoj je vidimo uredno počupanih obrva i
bledog, gotovo porculanskog tena s jedva primetnom nijansom ružičaste nanete na
jagodice. Avetinjski bledu na portretima vidimo i englesku kraljicu Elizabetu
Prvu, a Sofija Kopola u svom filmu „Marija Antoaneta“, dočarava kako je
izgledala toaleta jedne istinski bogate, moćne i dokone žene – puderisanje lica
i doterivanje perike čini se da traje satima.
Do promene ovakvog stava dolazi tek u 20. veku – bogati i
dokoni sebi mogu da priušte sve radosti i užitke mondenskih letovališta.
Siromašni zauzeti egzistencijalnom borbom ne viđaju belog dana. Kozmetička
industrija dobila je novi zamah podstaknut dvostrukom potrebom – za savršenom
nijansom tena i njegovom zaštitom od štetnih sunčevih uticaja. Ipak, onih koji
će radije pribeći kozmetici nego ubrzati starenje kože pod dejstvom sunčevih
zraka i dalje je mnogo – Madonna i Dita von Teese, nikad se ne voze otvorenim
kolima i nikuda ne idu bez jake zaštite od sunca.
Нема коментара:
Постави коментар